Вести‎ > ‎

УСТАВНИ СУД И ДЕНАЦИОНАЛИЗАЦИЈА

поставио/ла Serbian Society 02.06.2011. 06:30
    Закон о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама донет је 2006. године. Тим законом предвиђено је враћање одузете имовине у натури, дакле враћање онога што је одузето. Уколико није могуће вратити одузету имовину законом је предвиђена накнада према тржишној вредности одузете  имовине. Општи закон о реституцији је требало да се заснива на истим пинципима и да буде донет 2007 г. На жалост, политичке воље да се донесе општи закон није  било и све се завршило само на нацрту закона који је Влади представио министар Милан Париводић.

    Ја сам био потпредседник комисије која је израдила нацрт закона о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама. Идеја водиља свих чланова комисије била је исправљање нанете неправде и  поново успостављање имовинске сигурности у Србији. Јасно је да неправда може бити исправљена само враћањем имовине и надокнадом изгубљене добити. Имовинска сигурност, пак, може бити успостављена враћањем имовине или исплатом вредности одузете имовине уз пристанак власника.
Пошто није било финансијски нити политички оствариво да се имовина врати и надокнади изгубљена добит, другим речима, пошто није било могуће исправити нанету неправду,  комисија се определила првенствено за успостављање имовинске сигурности.

    Закон је изгласан у Скупштини Србије са великом већином гласова. После дужег одуговлачења основана је Дирекција за реституцију и постављен директор. Требало је још времена да Дирекција добије просторије и започне са радом. Црквама и верским заједницама остављен је рок од шест месеци да поднесу пријаве за враћање одузете имовине. Када је рад Дирекције започео, супротно притајеним очекивањима појединих државних званичника, директор Влада Тодоровић је својски започео са радом и у кратком року вратио значајан део имовине одузет Српској Православној Цркви и Католичкој Цркви, нешто имовине другим црквама и Јеврејској верској заједници. Исламској верској заједници није враћено ништа, јер се она поделила на две гране које се међу собом споре око права на имовину.

    Међутим  тако ефикасан рад Дирекције за реституцију никако није одговарао коалицији на власти. Министарка финансија Диана Драгутиновић је наредила Директору Дирекције да не доноси решења о новчаној накнади у пуној вредности за имовину која не може да се врати, јер би једно такво решење успоставило преседан за све следеће случајеве. Дакле, од самог почетка рада Дирекције започела је саботажа у спровођењу Закона.

    На изненађење Његове Светости Патријарха Иринеја на једноме састанку са саветником Председника Србије речено му је да ће Закон бити укинут. И заиста, убрзо су се појавиле две иницијативе пред Уставним Судом којима се тражи укидање Закона зато што је њиме повређена равноправност грађана, јер Цркве добијају имовину натраг, а обични грађани не добијају. Уствари, код садашњих власти се појавила бојазан да ће будући закон о општој денационализацији морати да буде заснован на истим принципима као и овај за Цркве.
 
    Неки министри, Потпредседник Владе Божидар Ђелић и  Председник комисије за израду општег закона о денационализацији Слободан Илић почели су са кампањом ширења страха говорећи да ће будући закон довести до банкротства и финансијског краха Србије наводећи невероватно високе и потпуно произвољне износе који би имали да се плате власницима одузете имовине.  Те изјаве су уједно представљале и притисак на Уставни суд, јер ако би суд подржао Закон о враћању Црквене имовине тиме би посредно био одговоран за пропаст Србије.
    
    Уставни суд може да одбаци или прихвати иницијативу коју поднесу појединци.  У овоме случају Уставни суд је, због великог значаја оспореног Закона, а могуће и због притисака од стране појединаца на власти, заказао јавну расправу на коју је позвао представнике Народне Скупштине, Владе, Министарства финансија, Министарства вера, правозаступнике цркава и верских заједница, Директора Дирекције за реституцију, угледне професоре Правног факултета, као и заступнике предлагача.

    На моје изненађење сви представници власти, почевши од Народне Скупштине па преко Министарства вера, представника Владе па чак и  Министарства финансија подржали су Закон о враћању црквене имовине. Једино су предлагачи говорили против њега и тражили укидање. Нарочити утисак оставило је излагање Директора Дирекције за реституцију који је објаснио да се очигледно Држава Србија определила за постепену, „каскадну“ реституцију одузете имовине, те да је започела са враћањем још 1991 године, када је посебним законом враћена земља сељацима која је била одузета зато што нису испунили квоте наметнуте Законом о обавезном откупу пољопривредних производа. Тај процес је настављен даље враћањем селима одузетих заједничких утрина и пашњака, а нешто касније и враћањем  „права коришћења“ на неизграђеном грађевинском земљишту са правом продаје.

    Уставни суд је прихватио овакво тумачење процеса денационализације у Србији и на дан 20. априла 2011 г. после јавне седнице објавио своју одлуку о неприхватању иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности  Закона о враћању имовине црквама и верским заједницама. Тиме је завршен овај покушај заустављања денационализације у Србији.

    Поставља се питање од каквог је то значаја за карактер дуго очекиваног закона о општој денационализацији. По моме мишљењу будући закон ће морати да буде заснован на принципу првенственог враћања имовине у натури. Имовина која не може бити враћена требало би да буде исплаћена у пуној тржишној вредности. Међутим, ту се заиста поставља питање да ли финансијски и привредно упропашћена држава то може да учини. Као што је очигледно да држава не може да власницима надокнади  изгубљену добит током 60 година, тако је, нажалост, очигледно да надокнада за одузету имовину која не може да се врати, мора да буде ограничена, према нацрту из 2007. године  бившег министра Милана Париводића на износ од Евра 1.000.000, и то у државним обвезницама плативим у року од 20 година.

    Сада се поставља важно питање: која то имовина не може да буде враћена?  По моме мишљењу оно што је срушено, што је изгорело и што је однела вода,не може да се врати. Све друго,укључујући имовину продату у разним приватизацијама, може да се врати. Дакле, предстоји борба власника да се јасно одреди имовина која се враћа у натури.

    Накнада у новцу или обвезницама не мора сама по себи бити лоша. Ако се уклони горња граница и ако се изврши поштена процена вредности одузете имовине, нема разлога за незадовољство. Код обвезница је важно да буду  номиноване у еврима и да носе привлачну камату. У том случају би имале пристојну вредност на берзи.


    Уколико се највећи део имовине не врати у натури, уколико процена имовине не буде поштена, а обвезнице буду са малом каматом и у динарима, нови богаташи купиће јефтино и тај последњи остатак српске имовине. Тако ће коначно изчезнути нада за обнову средње класе и  Србија ће остати подељена између малог броја изузетно богатих и великог броја сиромашних. Такође, Европска Унија је Српској Влади дала јасну поруку да очекује да она донесе правичан закон о општој денационализацији, а одлука Уставног суда је дакле потврдила да је у Србији већ успостављен принцип враћања имовине у натури.


У Београду, 31. маја 2011. године

Ђурђе Нинковић, адвокат

Web site: www.ninkovic.rs


Comments